Ne, ako hoćeš bilo gde, moraš sporije...

Sećam se kako je bio lep. Ta slika nikada neće nestati iz moje glave, iz moga srca. Crna kosa i prelepe crne okice. A kada bi se nasmejao imao je one rupice u obrazima i u tim momentima mi se činilo da sve zrači oko njega. Išao je redovno u teretanu, voleo je skijanje, sport uopšte. Završio je fakultet i radio u očevoj firmi. Karijera je bila ispred njega sa obzirom da je bio vrlo inteligentan. Imao je devojku sa kojom je bio dugo u vezi. Planirali su svadbu za prošlo leto i svi smo mi to sa nestrpljenjem očekivali. Jedan dan, u stvari jedna noć, jedan čas, bilo je dovoljno da sve nestane. Sve sem sećanja i ljubavi prema njemu. Ljubavi prema onom koga više nema.

Živimo u ludom svetu, u svetu gde su sve vrednosti i granice pomerene. Živimo brzo u želji da što pre postignemo što više. U svetu gde se pravo sa celodnevnog posla kreće u noćne provode, žurke do ranih jutarnjih sati... I gde stižemo? Na naslovne strane novina i u udarne termine vesti. Nesreća zbog brze vožnje, naslov je svake od njih. U tim situacijama katkad se zamislimo i zapitamo čemu sve, ali ubrzo posle par dana nastavljamo po starom.

Prethodna godina je bila izuzetno krvava, da tako kažem. Pored moga druga, mnogi su stradali. U tim slučajevima tugovali su nei drugi ljudi za tim osobama jer su znali šta znači ne videti neko drago lice, ne čuti više neki meki i topao glas, osmeh, ne osetiti više dodir nečije tople ruke.

Prethodna godina je bila užasna. Onog vikenda kada nas je naš dragi drug u mom gradu stradale su još mnoge osobe, a niko stariji od 30 godina. Koliko li ih je taj vikend stradalih u celom svetu! Broj je sigurno veliki. Nekog to možda ne dotiče jer je stradao tamo neko u Japanu da lupim, ali i taj odande možda ima nekog kome se tog momenta srušio svet. Zašto selektujemo nesreće? Zašto taj neko tamo nije bitan? Bitan je svaki mladi život koji nestane. Koji se ugasi kao sveća na povetarcu. Bitna je svaka suza koja boli. Bitna je svaka majka koja zaplače. Ne smemo deliti žrtve!

Zašto žurimo? Zašto srljamo u propast? Zar ne možemo već jednom da se trgnemo i kažemo USPORI! Čemu brzina?  Zar auta ne mogu da idu brzinom manjom od 100 na sat? Zar treba svima nama da Džejms Din bude uzor sa parolom „Živi brzo, umri mlad i budi lep leš“? Ah, ne. Meni ne. Ja ću ipak sporije. Sigurnije je nekako. Pa makar i kasnila, usporiću i stići! Biću tu. I nosiću na srcu ožiljke, ožiljke koje mi je surovi život ostavio. Rane koje se ne leče.

Sećam se naših noćnih provoda, naših ludovanja po splavovima. Naših slavlja, odmora, ma svih lepih stvari u mome životu koje sam provela sa njim. Sada svaki put kada tuda prođem, stanem pored te bandere, mesta gde je dušu ispustio. Njegova slika na hladnoj mermernoj ploči podseća vozače da uspore. Pored, buket belih ruža i sveće koje danonoćno gore, evo već godinu dana. Suze me peku. Želela bih da vrisnem iz sve snage da me svi čuju. Da ista zla sudbina više nikoga ne zadesi. To je nemoguće znam, zato taj bolni krik odzvanja u meni, guši me u grlu i lomi mi telo. Umorna sam od plača.

Ova kolumna je posvećena mome drugu, mome bratu, jednoj predivnoj dušici koja je tragično nastradala 11.02.2007. u saobraćajnoj nesreći. Iza sebe je ostavio roditelje i brata, devojku, rodbinu i more prijatelja koje će ga zauvek nositi u srcu. A vas koji ovo pročitate molim, da kada sednete za volan razmislite dobro. I setite se – NE BRŽE OD ŽIVOTA!

Milica Č. (Seljančica) by infoBAR.ba
09.02.2008 13:05