„Idealna traži savršenog, nepodobni stop. Tel : 065...“
Kako bi reagovali kada bi ovakav oglas videli negde? Smejali se verovatno, reći ću vam ja. Ali koliko puta ste se zapitali da li je on onaj pravi? I kada li će naići gospodin Savršeni. I koji bi to atributi gospodina Savršenog bili.

E gospodin Savršeni bi trebao da bude lep (iako nije sve u lepoti kažete vi), bogat (iako nije sve u novcu ponavljate), ni debeo ni mršav (ono kao zlatna sredina), ni visok ni nizak (opet zlatna sredina), da je zanimljiv, da ume da nas nasmeje, sasluša, da se razume u modu, da ne voli preterano sport (ukoliko ga mi ne volimo) i da ne voli da švrlja sa drugovima, da je pun razumevanja, naravno da nas zavoli na prvi pogled, da je romantičan.... I tako bi se ovaj spisak protegao na bar 7-8 kucanih strana. Ali nigde ne spominjemo šta mi imamo za uzvrat da ponudimo. Da li smo mi baš toliko idealne i savršene ili je to samo u našim glavama? Naravno da nismo. Svaka osoba na svetu ima poneku manu, samo što masa nas gleda te mane što više da prikrije, ali zato od muškaraca tražimo nemoguće. I u svakom tražimo sebe.

Tu nastaje fatalna greška. Želimo li pored sebe drugu nas? Gde je tu čar? Znači pored sebe bi trebale imati osobu istih ili sličnih interesovanja koja će u nas gledati kao u kraljicu. Neće da može ;) Takva veza ne bi dugo potrajala jer bi se u nju uvukla mega dosada. Zamislite da se toliko razumete sa svojim momkom da uopšte ne morate da pričate jer vaši pogledi govore sve? I gde je tu diskusija ili razgovor o bilo čemu? Ne postoji naravno. A kakva veza može biti ako nema zdrave konverzacije među dvoje zaljubljenih.
Tražiti gospodina Savršenog je normalno kao i kada bi uzele svesku i sa jedne strane pisale njegove vrline a sa druge mane. Većina nas u zanosu zaljubljenosti na početku veze ne gleda mnogo u njegove mane već isključivo u vrline. Tako bi se sveska sa jedne strane dobro ispunila a sa druge bi maltene ostala neispisana. Sve dok te mane ne isplivaju na površinu, a mi zabezeknute već pobegle iz te veze. Voleti nekog, znači prihvatiti sve njegove mane. Sve do jedne. Jer mnogo je teže prihvatiti njegove mane od veličanja njegovih vrlina. To je ljubav.
A šta je sa našom ponudom? Šta mi to gospodinu Savršenom imamo da ponudimo? Beskrajnu ljubav, to može svaka da mu da. I čemu više te zablude u pronalaženju Pravog, Savršenog, Idealnog? I kada ga pronađemo, kako da ga zadržimo? Neka pitanja jednostavno nemaju odgovore.

Mislim da ne treba tražiti savršenstvo ni u kom smislu. Treba čekati da naiđe neki sa kojim ćemo moći da progovorimo više od tri prosto proširene rečenice. Nekog ko će umeti da nam napravi zagorelu kajganu za doručak. Nekoga ko će nas poljubiti u rame dok spavamo sa pažnjom da nas ne probudi. Nekoga kome ćemo preko DHL poslati paket piva dok sa prijateljima gleda utakmicu. Nekoga koga ćemo zavoleti iako možda ima gomile mana a mi se truditi da iz njega izvučemo što više vrlina.

Savršenstvo je precenjeno, kriterijumi su preveliki, razlazi i raskidi su svakodnevni. To je ono što mi se ne dopada. Gde se mi to nalazimo, kada više ništa ne praštamo i ne tolerišemo? Kakve smo mi to postale? I onda se čudimo što smo napunile tu negde 35 godina a pravog nismo našle. Sa našim stavovima o idealima nikada ih nećemo ni naći. Zapitajmo se, koja je cena samoće?

Milica Č. (Seljančica) by infoBAR.ba
12.11.2007 12:20